Naravno, nikako se ne može dokazati da pāli kanon zaista sadrži reči istorijskog Bude (čak ima čvrstih dokaza da je dobar deo kanona kasnije nastao). Pa ipak je mudrost koju ovaj kanon sadrži tokom vekova služila kao pouzdan vodič za milione sledbenika u njihovom traganju za probuđenjem.
Ove istine nisu nekakve tvrdnje u koje treba poverovati. a single su pre kategorije pomoću kojih možemo opisati naše neposredno iskustvo na način koji doprinosi našem probuđenju:
Japanski Soto zen je pak poznat po specifičnoj praksi sjedeće meditacije, šikantazi, pasivnog receptivnog sjedenja bez posebnog objekta fokusa. Meditacija nemeditiranja, meditacja na ništa. Samo sjedenje i ništa osim sjedenja, napuštanje mentalnih i tjelesnih zelja, potreba i aktivnosti.
Aristotel je tvrdio da je »nemoguće da jedna stvar istovremeno pripada i ne pripada istoj stvari i u istom pogledu . . . ovo je najsigurnije načelo.«
Sve ove religije traže jedinstvo — ali ne regresivno jedinstvo koje se postiže vraćanjem na preindiviclualnu, presvesnu rajsku harmoniju, već jedinstvo na novoj razini: ono jedinstvo koje se može postići tek pošto čovek iskusi svoju odvojenost, pošto prođe kroz stupanj otuđenosti od website sebe samog i od sveta i rodi se u potpunosti. Ovo novo jedinstvo ima kao premisu punu razvijenost čovekovog razuma, koja dovodi do stupnja na kojem razum više ne odvaja čoveka od neposrednog, intuitivnog poimanja stvarnosti. Postoje mnogi simboli ovog cilja koji je u budućnosti, a ne u prošlosti: Tao Nirvana, Prosvetljenje, Dobro, bathroom.
Od eight. veka nadalje učenje se proširilo po čitavoj Kini odakle je preneseno u Vijetnam, u Koreju i naposletku u Japan.
Hoće li trenutno popularna klima “otvorenosti” i međusobnih uticaja između duhovnih tradicija voditi ka nastanku neke nove forme budističke prakse jedinstvene za moderno doba ili će sve to jednostavno dovesti do razvodnjavanja i konfuzije u ovom dragocenom učenju? Ovo su otvorena pitanja; jedino će vreme na njih odgovoriti.
Tokom vekova theravāda je bila dominantna religija na Šri Lanki, Burmi i Tajlandu, a danas u svetu se broj theravāda budista kreće preko a hundred miliona. U poslednjih nekoliko decenija theravāda je počela da svoj koren hvata i na Zapadu — prvenstveno u Evropi i u unhappy.
A pošto je karma plod žudnji i vezivanja, nečija dela pod tim uslovima neće povlačiti nikakvu posledicu.[14]
Mondo je razgovor u četiri oka između učitelja i učenika zen budizma. U nekim školama zen budizma zahtijevao se tijekom mondoa neposredan odgovor dat bez razmišljanja. Kroz mondo učitelj provjerava je li učenik dosegnuo spoznaju.
Pojam spasenja izravno je povezan s pojmom samsare i četiri plemenite istine koje govore o patnji kao neizbježnom sadržaju ljudske egzistencije samom prirodom uvjetovane prolazne pojavnosti. Samsara u sebi uključuje ideje karme i reinkarnacije, ne omogućujući time rješenje pukom fizičkom smrću. Ti pojmovi u budizmu imaju ponešto drugačije značenje od onoga u hinduizmu ili zapadnom okultizmu kao i modernoj duhovnosti jer ne podrazumijevaju postojanje individualne duše, odnosno nekog oblika vječne, nepromjenjive suštine koja sa seli iz tijela u tijelo već je i to što stvara, prenosi ili zaprima određene utjecaje u novom obliku života slijedom sakupljenih karmičkih sadržaja dio prolaznog, uvjetovanog svijeta u vječnoj igri međuodnosa i uzročno-posljedičnih veza stvarajući pri tome iluziju individualnosti.
Tek kad pacijent dođe u vezu sa svojom nesvesnošću biće u stanju da savlada izobličenja čiji je tvorac i da sagleda ličnost analitičara (a takođe i ličnost svog oca ili majke) onakvu kakva jeste.
No čovek u svakoj kulturi poseduje sve sposobnosti: on je pračovek, krvoločna zver, ljudožder, idolopoklonik, ali i biće kadro da razumno misli, voli i bude pravedno. Sadržina nesvesnog, dakle, nije ni dobro ni zlo, ni racionalno ni iracionalno, već i jedno i drugo, sve što je ljudsko. Nesvesnost je čitav čovek — osim onog dela koji odgovara njegovom društvu. Svest predstavlja društvenog čoveka, ona slučajna ograničenja što ih postavlja istorijska situacija u koju je pojedinac bačen. Nesvesnost predstavlja univerzalnog, celokupnog čoveka, ukorenjenog u kosmosu; ona oličava biljku koja je u čoveku, životinju koja je u njemu, duh koji je u njemu; ona predstavlja njegovu prošdropped sve od zore ljudskog postojanja i njegovu budućnost do dana kada će čovek u potpunosti postati čovek i kada će se priroda humanizovati, baš kao što će se čovek »naturalizovati«.
Ako mu se želja ne ispuni, razbesni se, a njegov bes ima za zadatak da (posredstvom oca i majke) prisili svet da se saobrazi njegovoj želji. Normalnim razvojem deteta ovaj stav se polako pretvara u zreo stav svesti o stvarnosti i u prihvatanje stvarnosti, njenih zakona, pa, dakle, i prihvatanje nužnosti. Kod neurotične osobe uvele zapažamo da nije dospela do ove tačke da se nije odrekla narcisoidnog tumačenja stvarnosti. Ona uporno tvrdi da stvarnost mora odgovarati njenim zamislima, a kad shvati da nije tako, reaguje ili porivom da stvarnost prisili da se saobrazi njenim željama (to jest, da postigne nemoguće) ili osećanjem nemoći (jer nije u stanju da postigne nemoguće). Predstava slobode koju ova osoba poseduje jeste predstava o narcisoidnoj svemoći (bez obzira da li je osoba toga svesna ili nije), dok potpuno razvijena ličnost slobodu shvata kao spoznaju stvarnosti i njenih zakona, kao delanje u okviru zakona nužnosti plodonosnim povezivanjem sa svetom putem poimanja sveta vlastitim mislima i osećanjima.